Цијукни ме!

- Весна, узми де` метлу и побриши терасу, - чујем маму како довикује са терасе. 

Вучем се ка вратима к`о пребијена. Врућина. Нисам сигурна да ли је топлије у кући или напољу. Излазим на терасу и посматрам своју мајку. Има већ шездесет година, не знам одакле јој толико енергије и снаге.Лети на триста страна, њој ова врућина као да ништа не смета. Где ми је младост, мислим у себи.

-Где ти је младост? - пита ме мајка и додаје метлу.

Смејем се и прихватам се посла. Питам се зашто сада морам да бришем нешто што и не видим, али не изговарам то. Наљутиће се и узеће ми метлу, а боље ја да се чварим него она, мада не сумњам ја да ће она наћи себи неки други посао...

-Немој тако брисати, видиш колику си бугију дигла. Покваси мало метлу.

Баш на моје брисање налети ми ћеркица, инстиктивно дигнух метли ка њој и испустих један ЦИЈУК. То је једна врсту звиждука али уназад. Почех да се смејем себи. 

Кад год дођем кући, гомила сећања, бистрих и врло живих ми надире, и оних који ме расплачу али и оних због којих се засмејем, сама, на сред улице. Попут ЦИЈУК-а на пример.

Било је то почетком деведесетих година.То лето је било толико топло да је трава у нашем дворишту скроз пожутела и поред сталног заливања. Земља је била беља од бетона и пуна пукотина. Тих ратних година на плажу нико није ишао, а ако и јесте неким случајем ја то нисам знала. 

Мени и мојој сестри поред прскалице у дворишту, црева за заливање, барица по којима смо скакали у улици и једна наранџаста кадица је била извор освежења и забаве.

Имале смо укупно четворо купаћих гаћа. Међутим, ми смо нашле фору како да од тога направимо дводелни купаћи. На врло болан начин смо гаће облачиле као горњи део купаћег, иако нама деци од по 8 и 5 година то никако није требало, али ето...

Тог дана брчкали смо се у кадици, под бабиним надзором. Јер тобоже неки човек у бабином селу се удавио у кориту за појење крава, што значи да постоји велика вероватноћа да се некако и ми можемо удавити у кадици која је напуњена таман толико да нам вода кад стојимо буде до чланака. Врло опасно. 

Баба седи на својој столици у углу терасе, са прутом од два метра и приговара.

-Немој Весна, смири се Јасна... Доће Мика и Мира, видећете ви свог Бога...(Мика и Мира су наши родитељи који су у том тренутку били на послу).

Довољно је било да прснем Јацу, ова врисне ко да сам је ударила маљем у главу и ето бабе : Веснаааа... 

Али са столице се не мрда, не би било ни сврхе. Тада је имала око сто кила и већ се са потешкоћама кретала, тако да није имала никакве шансе против мене.

 Углавном, за време једног њеног монолога, на који нисмо реаговале ништа више него на буку аутомобила који пројуре, зачула се снажна експлозија, па још једна и онда пушкарање. Баба скочи са столице на којој је седела, сјури се низ степенице ко да има 30 кила, ухвати нас две за руке и улети са нама у кућу.

Знали смо да је у Босни рат, одмах ту преко Дрине, нису нам били непознати звуци пушкарања, експлозија, па чак ни случајева да понека бомба прелети и преко Дрине. Нико није паничио, некако се временом саживи са тим и то постане нормална појава, нико сем бабе. 

Најгоре ми је било кад мама и тата нису кући, а она чује да се пуца у Босни, некако нас угура у кућу и закључа врата. До пола четири док они не дођу ми морамо да чучимо у кући. 

Баш као и тог дана. 

На ТВ-у три канала на којима нема програмског садржаја за децу, у кући чини ми се топлије него напољу, мислим да је најгора је дечија досада...

Кажем Јасни, хајде да се мало тучемо. Из неког разлога, мада појма немам ког, то нам је тада било врло забавно, уствари бар мени јесте, јер сам била јача. 

Ма нисмо ни почели да се тучемо ко људи кад нешто пуче. Како сам замахнула ка Јасни са јастуком да је лупим по глави некако сам уместо њене главе дохватила теглу са песком из које се све расуло по соби. Није прошло ни две секунде баба се већ створила на вратима.

-Шта сте то урадиле?

-Нисам ја, Јасна је.

-Нисам ја баба, мајке ми Весна је.

-Нисам ја она је.

-Не могу да седнем ни на минут од вас две. Нека, нека, доће Мика и Мира, па ћете ви видети свога Бога. 

-Али нисам ја баба. Што ја увек морам да будем крива кад Јасна нешто уради.

-Зато што си старија. Узми метлу и бриши то.

Узимам метлу и почињем. 

-Како то бришеш, видиш ли колику су бугију дигла. Шта си то просула?

У тегли се налазио песак. Хтела сам да направим кућни мравињак, па сам у теглу са песком кашиком насула и мраве из мравињака. На жалост, заборавила сам да је песак слан и мрави нису издржали....

Испред моје метле, док сам замахивала, искочи јасна и ја је "забриснем".

-Цијукни јој.- Каже ми баба.

-Е нећу!

-Цијукни ме Весна. Цијукни ме, нећу порасти.

-Нећу да је цијукнем. Ионако морам да бришем оно што је она просула, нећу намерно да је цијукнем.

-Цијкуни је, цијукни је да те не бих омлатила са том метлом.

Јасна већ плаче у страху да ће остати мала. Претпостављам да постоји неки други израз за то цијукање, али ја га не знам. Ми смо користили ЦИЈУКНИ! Из неког разлога моја баба је тврдила да када неко неког забрисне метлом, треба да дигне метлу ка тој особи али изнад ње и цијукне, односно испусти онај звиждук унатраг.

-Нећу. Баш ме брига што ћеш да ме кажеш. - Окрећем се ка Јасни која плаче и правим јој гримасе.

-Видећеш ти свога Бога кад дођу Мика и Мира.

Ја узимам метлу и забриснем и бабу.

Баба се наљути, оде у кујну да узме прут. Ја видим да је враг однео шалу, да ћу још и батине попити. Кришом цијукнем ка Јаци и месту где је баба стајала, јер ћу касније заборавити. А ништа ме не кошта да цијукнем, не бих да будем крива ако Јаца не порасте или ако се баба смањи. Баба се врати, али без прута, док је нас утеривала у кућу за време оних детонација прут је заборавила на тераси, а ако откључа врата ризикује да ми излетимо и не вратимо се. 

Оте ми из руке ону  метлу и удари ме пар пута по леђима са њом. Ја јој се измакнем, потрчим до прага и кажем: Ништа ме не боли, ништа ме не боли.

И отрчим у купатило.И закључам се наравно. Седим ту и размишљам да сада мене баба треба да цијукне, и ово је нека врста замаха, а и чула сам да не ваља децу тући метлом.  Полако отворим врата, да видим да није испред. Уђем у кујну, она седи на фотељи, љута.

-Баба, ајде ме цијукни.

-Нећу. Ево ти метла, цијукни се сама.

-Мораш ти. Молим те цијукни ме.

Цијукни ме, цијукни ти мене, нећу, цијукни Јасну, бабу и тако је та ујдурма цијукања трајала све док нису дошли мама и тата, када је свако сваког изцијукао а ја сам избегла да видим свога Бога, јер чим сам добила цијук једино што сам видела била су отворена врата...

Агенти, путујући трговци, телефонски оператери и нека чудна енергија

Малопре добих један од оних смарајућих вишедневних позива "истраживачких центара" или некакве агенције за истраживање јавног мњења по питању нечега. У моменту промених одлуку да се представим као сопствена ћерка и кажем да ми нико старији није код куће, некад срећом а у неким приликама несрећом имам боју гласа још увек девојчице па ми извлачење на године није проблем. Ипак овог пута одлучих да попричам са љубазном саговорницом и одговорим на њена питања. Поред одлуке да прихватим позив, истом брзином ми кроз ум прође и једна параноична мисао, а с обзиром на делимично чудна дешавања која се збивају у последње време, а која ја свесно приписујем некој глобалној или боље речено "урођеној заједничкој србској параноји", та мисао можда и није параноична већ више нека врста опреза, односно поступам разумно : Боље све спречити - него касније лечити!

Дакле, прихватих позив љубазне девојке са друге стране која  је у најмању руку била зачуђена и на тренутак, врло кратак али видно приметан, застаде, вероватно након десетина одречних одговора са друге стране није очекивала ништа друго сем не. Под утиском изузетне књиге, односно две књиге које тренутно читам и одређених задатака које себи по угледу на једног писца и под утиском другог зададох, морадох променити устаљене навике и одвојити петнаестак минута и поклонити их некој потпуно непознатој особи. 

Заиста немам обичај да практикујем превише блебетања и празних разговора, посебно са непознатима. Ипак, као што рекох, план и програм задатог мора да се испоштује. 

Након што се коначно снашла, непозната девојка ме упита да ли имам мобилни телефон, рекох јој да имам. Одговорих и на питање марке, и осетих неку врло чудну успављујућу енергију, врло сличну какву сам недавно имала прилике да осетим док сам узимала наградни ваучер од продавца неких усисивача на кућном прагу, док ми је објашњавао какве све награде могу освојити, како су усисивачи његове фирме нешто ексклузивно и штошта још што нисам ни слушала малтене успавана том необичном енергијом од које дословно опада притисак. На неки начин када је завршио ту кратку презентацију било ми је жао што иде, али ме та пренесена енергија коју сам покупила као усисивач држала наредних неколико сати. Истина ја сам мислила да је од једне врсте жутог полудрагог камена али сам тек накнадно утврдила прави узрок. 

С тога када ми је непозната девојка упутила питање да ли ми се скоро покварио телефон, готово из топа слагах да јесте, схватајући у тренутку да је то разлог који ће наставити разговор, и спремно одговорих да нема никаквих проблема и да ћу свакако одвојити наредних петнаест минута одговарајући на њена питања. 

Мада, можда на неки начин нисам ни слагала, јер заиста јесам имала уређај који сам носила на поправку, те сам се претварала да је таблет који сам купила прошле године у "жутим продавницама технике" заправо телефон. Чак је и квар исти, као што се дешава на појединим телефонима. 

Просто је необјашњиво и врло ме интересује од чега зраче ти продавци и на који начин користе ту своју енергију да би привукли људе, наравно да ту енергију ретко можете срести код обичних трговаца или продаваца у радњама, на пијацама односно на било ком месту које свакодневно посећујете, али не због тога што се ти људи истроше на мноштву пролазника, већ јер је једноставно не поседују, или је нису развили, да се тако изразим. Док, што се тиче осталих продаваца тзв. агената, као што је случај са продавцем скупих усисивача, или такође се присетих и једне продавачице осигурања која ме пре неколико година толико опчинила својом енергијом да сам у тренутку могла заспати. 

Наравно, собзиром да сам још одавно знала да обратим пажњу на такве ствари, та енергија за коју сада већ почињем да сумњам да је вештачка, али ипак делотворна, а можда чак и нека врста хипнозе служи да обмане људе, узме им време, усади неку одређену вољу, остави празан простор у уму који ће у догледно време бити попуњен нечим, убаци неку сугестију и сл.. 

Наравно да има људи који сами по себи зраче таквом енергијом, коју по природи поседују. Први пут када сам приметила сличну врсту енергије код једне особе било је још у основној школи. Једна другарица, не претерано бистра једном приликом лакирала ми је нокте између часова, говорила је о нечему, чак и да хоћу да се сетим не бих могла јер је уопште нисам ни слушала. Прво јер нисам сматрала битним то блебетање а друго јер ме је спој њене енергије којом је зрачила и лакирање ноктију потпуно успавао да нисам била баш способна још да пратим и нешто што ми се чинило неважним. 

Другом приликом у контакту са њом иста енергија је исијавала, само што у том тренутку собзиром да сам била јако млада, нисам то називала енергијом, већ сам говорила да она ума умирујуће дејство на људе да се може заспати слушајући се њен глас који не мора да говори ништа смислено, довољно је да нешто изговара. 

Међутим, колика би случајност требала бити да се баш ти људи који су природно обдарени том енергијом, бар у неком добу, сада као одрасли сви до једног раде послове путујућих трговаца, агената некретнина и што је најчудније, хонорарне послове кол центра, односно телефонског оператера. 

Ово последње је најчудније из разлога што је посао телефонског оператера углавном хонорарни посао и ти радници се врло често смењују а ипак већина, ако не и сви, а свакако ћу проверити јер намеравам да наставим да се јављам и одговарам на питања из чисто научних разлога, поседују у свом гласу ту врсту енергије, која се може детаљно открити само у случају кад се јавите и свесно приступите разговору. 

Такође, нисам баш најсигурнија, знајући један број људи који се бави овим послом а који са ном не разговара о свом послу, или се бар дуго нисмо видели, да ли ти људи поседују односно уколико су свесни те енергије, свесно активирају ту енергију пројектујући је на купца свесно или су и они сами на неки начин програмирани тако да се употребом одређених фраза та енергија сама од себе активира и процес започиње.

Исто тако, да бих објаснила зашто ми је најчуднија појава те енергије преко кол оператера, сем да не мислим да је чудно преносити, слати енергију на даљину, ма колика та удаљеност била, чудно ми је из разлога што су у питању људи који су кратко запослени и мало је вероватно да је могуће да се ти људи уколико су пак обучени да је активирају, могу научити таквом једном процесу за врло кратко време. 

Стога закључак би био да се енергија преноси путем неких таласа преко телекомуникационих мрежа, у случају наравно да ја нисам баш случајно налетела на јединствену особу која је природно поседује, али и то ће се проверити. 

Што се тиче агената, односно путујућих продаваца већ сам рекла да сматрам да су сасвим је могуће и сами несвесно програмирани и да "програм" , у недостатку боље речи, рећи ћу "програм активира" у додиру са потенцијалним купцем употребом одређених фраза, боје гласа, распореда речи...

В. Веизовић

Једна кратка нерођенданска

Шетамо се овом једном улицом предвиђеном за шетњу, прилазимо излогу једне књижаре и Н говори како је одличан сат што стоји.

-За шта је одличан , питам га. Сато ко сат. Обичан округао , бео са две црне казаљке које су распоређене по бројевима. Ни занимљив дизајн, нит леп сат.

-Па онако, није лош за зид.

-Сат је најглупља справа која је измишљена. Мери оно што је немерљиво. И календар исто. Друштвена ограничења обухваћена кроз немерљиво, још један тор око оваца, додатни или је он можда био првобитно који је покренуо све остале...И календар исто. Зашто питам се, одакле та потреба за мерењем уопште. Метри, дебљина, тежина и време..Мерење, одређивање, распоређивање, све у циљу наметања неког ограничења.

-Да..

-Па да. Све то треба оспорити. Можда једном када људи дођу до тих виших разина. Не можда, него тада ће схватити своју глупост кроз оптерећеност мерама. Еј замисли покушавати да време измериш а не можеш садашњост да дохватиш ...

-Да, да..

-Да, ти појма немаш шта ја причам јел тако?!

-Немам. Не слушам те још од оне жуте банке.

-Знам, али нема ни везе, волим себе да слушам. Посебно данас кад је Дан схватања.

-Сваки дан је неки дан.

-Види један савршен пример. Ја сутра славим двадесет и осам година. Али уколико не постоји време ја не славим двадесет и осам година већ само славим датум када сам се родила. И зашто бих ја славила двадесет и осам година кад ја уопште и не мислим да имам толико година? И уосталом нећу ни да славим двадесет и осам година јер ја оспоравам постојање времена и уопште ћу тражити да ми у личној карти избришу годину рођења јер сматрам да је година лажна, самим тим и датум је вероватно лажан, те тако нико и не зна ни кад је рођен, ни које године . И дани у седмици. Сваки дан прочитам по пар вести у којима су научници закључили да се рецимо уторком деси највише саобраћајних несрећа, или да је четвртак најбољи дан за секс, недељом се преједамо...Каква глупост и какви идотски научници. Ти људи уопште нису научници ти људи су саучесници у кривљену глобалне свести и потурању тих подвесних порука и циљу контроле целокупног становништва земље.

-Добро .

- Добро него шта. И знаш шта још?

-Шта?

-Па ја сутра нећу ни да славим датум рођења, јер ко зна кад сам се ја родила. Родила сам се једном , у прошлом времену. А и то је питање...

- У праву си.

-Рекох ти да је данас Дан схватања. Можда касније схватим да сам све ово погрешно схватила...

-Битно је да ти сутра не славиш двадесет осам година, све остало је мање битно.  Да си успела то да образложиш.

-Не, погрешно си схватио, Не мислим ја да је то неки огроман број година. Мислим свашта. Али зашто бих кад не морам и то оправдано не морам.  Наравно да немам ништа против да они који се не слажу самном ми купе поклон..

-Да, да они што не схватају. Добро је што се ја слажем са тобом..

Комшиница баба Зора

Недавно је срушена једна од најлепших кућа на Црквеном брду. У приземљу те двоспратне модроплаве куће, са необично великом терасом у односу на целу грађевину, живела је баба Милеса.

На прозору затворене терасе која гледа на улицу проводила је и дан и ноћ. Не знам ни сама колико пута ми се јавила и уједно и препала док сам се као средњошколка довлачила кући у неко мртво доба а понекад и у рано јутро.  И да сам хтела да јој измакнем није било могуће, јер јој је прозор био на тако добром положају, да бакути нико није могао промаћи а да га она не ошацује.

Оно њено помало и усиљено“ добро јутро“, било ми је све само не добро.

Није било ретко да ме мајка, кад не успем без буке да се увучем у кућу, сачека и са питањем јел ме видела баба Милеса. Ако се којим случајем изланем да јесте, то ми додатно отежа ситуацију, јер ето сад ће знати цео комшилук да се Весна Мирина кући довукла у четири сата ујутру.

Баба Милеса је преминула, мада је до последњег дана испраћала пролазнике, ја сам се одселила у други град, порасла и некако ме није било брига шта ће нови комшилук рећи о Весни Мириној.

На последњем спрату зграде од четири спрата, без лифта, живела је наша прва комшиница. Звала се баба Зора. Баба Зора била је једна много ружна баба. Дебела, са масном косом, увек је смрдела на одстојали зној. Поред ситних злобних очију на њеном избораном лицу посебни утисак остављао је огроман криви нос на сред кога је стајала велика огругла брадавица. Ако би ме неко питао како изгледа баба Рога одмах бих описала баба Зору.

Баба Зора је живела сама и последњих годину дана била је потпуно дементна. А на све то имала је и неке сулуде делузије и привиђења од којих се цела зграда јежила.

А својевремено док је била млађа умела је да буде прилично безобразна и безобзирна према комшијама. Тако су једном приликом на савету станара прикупили новац да се окречи ходник у згради. Само Бог свети зна зашто, али за благајника је изабрана баба Зора. И тако је баба Зора позивала мајсторе и о сваком мајстору понаособом обавештавала комшије, да би тек на другом састанку савета станара сви сазнали да прикупљених пара нема јер је баба Зора морала да покрије трошкове телефона сазивајући тако комшије и обавештавајући их о мајсторима и ценама.

Ми смо са баба Зором имали често занимљиве сусрете. Када смо се тек доселили, већ након пар дана нас је сачекала и позвала на колаче. Добро се сећам њеног црног џемпера препуног седих длака, масне косе и оног мириса одстајалог зноја у комбинацији са белим луком. У први мах пало ми је на памет да побегнем без речи, али нека сила у мени је прихватила позив и заједно са сином који је тада имао око пет година ушла сам у стан баба Зоре.

Стан је био једноставан, намештај из седамдесетих година, очуван и чист. Сели смо на један кауч а она нам је и поред мог инсистирања да не доноси донела некакав колач који је био најсличнији оним што је моја мајка звала „лења пита“. Гледала сам онај колач испред себе и смишљала хиљаду и један изговор зашто га не могу ни пробати. Једноставно читава њена појава није у мени уливала никакво поверење да бих могла и један залогај узети, још ако се узме и њено инсистирање да само један залогај узмем. Имала сам утисак као да ме и баба и колач просто нападају и приморавају да урадим нешто што не желим. На крају сам применила и најстарији и вероватно најглупљи изговор: Вера ми недозвољава.

Нисам  могла да верујем да сам то мртва озбиљна скоро па узвикнула, не могавши другачије да се одбраним.

Једном приликом је тако сачекала мог супруга на вратима и рекла му да се припази шта прича, јер и зидови имају уши.

Једном пак другом приликом улетела је без куцања у наш стан и тражила да искључимо камин, чија је сврха иначе била само декоративна. Инсистирала је да је камин некако активиран јер је цео зид у њеном стану црвен и врео од нас. Једва сам некако успела да је убедим да је то немогуће и да јој зид није ни црвен ни врео.

Било је и врло забрињавајућих ситуација, те је тако једно јутро позвонила и сва усплахирена говорила како се тело њеног покојног супруга налази у њеном орману. Мој тадашњи супруг је отишао са њом у стан и показао јој да у орману нема никога, ни живог ни мртвог.

Било је са баба Зором заиста разних сцена. Знала је тако све наше госте да сачека и поздрави. А богами једно вече умало нисам и срчани удар доживела када сам упалила светло и видела је како стоји у ћошку у мраку као каква приказа. На моје добро вече и очигледан шок само се насмешила и ушла у свој стан.

Ипак, једно јутро обележило је наш однос са баба Зором тако да ће бити тешко икад је заборавити. Супруг је пржио рибу. Вентилатор изнад шпорета био је одавно покварен, па смо се служили природном вентаилацијом и то тако што отворимо прозор на кухињи и врата од стана. Живели смо на последњем спрату и то никоме није сметало јер је дим одмах излазио кроз огромни прозор у ходнику. Додуше, скоро па никоме...

Чим је спустио рибу у тигањ, мом супругу је позвонио телефон, звали су га са посла и он је пржење рибе препустио мени. Међутим, док сам се ја из друге собе сетила риба оне су већ увелико биле угљенисане и дим је испунио просторију. Брзо сам  склонила тигањ, ставила га под воду и још мало дима ослободила у просторији. Отворила сам врата од ходника и дим је појурио према прозору у ходнику и врло брзо нестао. И то би било то да није било баба Зоре.

Тек што сам села и почела да радим испред зграде се чула сирена. Приђем прозору кад оно двоја ватрогасних кола паркирају се испред наше зграде. Изађем на терасу да видим где шта гори – нигде ништа. Сиђем, као и све знатижељне комшије до прозора у ходнику да видим да није пожар са унутрашње стране, исто ништа, осим што петорица ватрогасаца са пуном опремом утрчавају у наш улаз. Ту већ размишљам да не видим пожар јер је вероватно испод и заклоњен ми је од погледа и само што сам кренула да спустим на ниже спратове када се ватрогасци нађоше на мом са питањем где је стан број 14.

Кажем им „ево овде“ и показујем врата свог отвореног стана.

Ту се већ одвија она прећутна пауза где никоме ништа није јасно.

-Шта се дешава? – питам их.

- Папић Зора је пријавила пожар у стану број 14.

-То је мој стан, никаквог пожара није било.

-Верујем вам, али моја дужност је да то проверим, одговара ми ватрогасац и улази у стан, пролази кроз просторије и каже – ово је већ други пут овог месеца.

Покушавам да објасним да је баба дементна и сазнајем да су добро упознати и  да је баба већ звала и хитну помоћ и ватрогасце а богами и полицију због разних сулудих ствари током те године. Убрзо је стигла и полиција а и бројни радознали комшилук. Након доста звоњења, лупања на врата појавила се и баба Зора на вратима, са смешком на лицу, уобичајено масна, на чуђење свих присутних и пре него што су је ишта питали и бесни ватригасци и полиција она је све предухитрила својим питањем: Јесу ли стигли молери?

Командир је одмахнуо главом дајући до знања свима да је бесмислено покушавати убедити једну сенилну али и очигледно усамљену бабу у било шта. Још једном јој је климнуо главом и радознале комшије, ватрогасци и полиција разишли су се као онај дим. Остала сам само ја и баба Зора која је и даље са смешком све посматрала, као да се баш добро забавља.

Буранишка лиска

Лутали смо по комшилуку тог дана: ја, Борка, њена два брата близaнца, Бојан и Борко и моја сестра Јасна. Враћали смо се из Турског гробља. Управо смо завршили опремање нашег логора. Унели смо силу покућства које нађосмо на крају шевара. Тих дана из Босне је стигло на стотине избеглица у наш комшилук. Старији су се бунили због њиховог понашања, наиме немајући још увек канте они су сво смеће доносили и бацали у шевар. Зато су их називали дивљацима који су се скотрљали са брда и не знају ни за канту ни за контењер, већ само крш да направе и загаде околину. Међутим, за нас клинце, то њихово ђубре било је благо. Све смо знали да преровимо у потрази за празним кутијама крема, парфема , окрњених чаша, и још разнораyних стварчица и са именом и без имена.

Све смо то довлачили до нашег логора, кућице од дасака и лишћа и трпали на импровизоване полице. Или у баштицу око једног старог гроба још из седамнестог века.. Мислим да тај трговац, који ту почивање, за живота није ни слутио за шта ће му вечна кућа послужити, а ни да ћемо једног дана такве батине попити сво петоро јер смо му вечну кућу оскрнавили копајући му по гробу и тражећи благо..

Но, тога дана већ засићени око уређивања логора, копања по туђем смећу и осталих уобичајених радњи , лунтарали смо тако и тражили неку нову занимацију којом бисмо употпунили тај летњи дан..

Некоме је пало на памет да бисмо могли направити бенд. Нас петоро и бенд. Никад ниједан инструмент нисмо поседовали, а камоли знали још и да га свирамо. О певању да не говорим. Али зар је битно било шта од тога када постоји жеља и огромна дечија инспирација у мору стихова које су само испадали из нас.

Прве инструменте нашли смо још истог поподнева, неколико старих кантица и лонаца који су одлично послужили за бубњеве Бојану и Борку. То је можда један од ретких бендова који је поседовао чак два бубњара. Ја сам имала неку стару пластичну гитару. Црно белу, без жица. Нашли смо такође у смећу читав колут најлона за пецање и извезали жице. То међутим није давало неки нарочит звук, мада од дуплих бубњева се ниједан инструмент није могао ни чути, тако да је та гитара требало више естетски да послужи него заиста да се чује по неко тинг танг...

Имали смо такође и један мали клавир који је радио на батерије. Али како су тада биле ратне године а ми без пара, продавнице без батерија, ни он није имао никакву сврху , сем да се буде виђен. Ја и Борка смо се смењивале са гитаром и клавиром а Јасна је била главни вокал. Због њених невероватних гласовних способности да надјача бубњеве звали смо је и вришталина. Но, о томе и како је због вриштања добиле и жлезде на врату ћу другом приликом писати. Вришталина, односно моја млађа сестра Јасна сем гласовних способности није имала ништа друго што би се могло назвати квалитетним певањем. Једном приликом, један пријатељ казао ми је да је до сада чуо доста фалшова али ја како фалширам то још није видео. Ето, а она пева још горе од мене..

Дакле , бенд је био спреман. Исто поподне док су једни тражили инструменте ја и Борка смо клепале песме. Жао ми је што сам читаву свеску песама некуд затурила а стихове сем једног заборавила, не сумњам да бих се и сада слатко смејала томе. Прва песма чији сам ја текстописац била, била је „Хаос“ а стихови једини које памтим су гласили:

„Хаос , хаос хаос,

Хаос у кући влада бар за сада.

Кућа ми је у хаосу,

Шта ја могу ту,

Душа ми је сад у носу,

Цео свет је луд.“

Међутим поред спремног бенда, певачице, песама и инструмената, имали смо све сем имена. И ту су већ почеле прве свађе. Свако је хтео да се бенд зове по његовом, више се и не сећам предлога какви су све били, од назива „Џамбароши“ па до којекаквих стрип јунака , јер су компијутерске игрице у то време биле чиста научна фантастика да бисмо бенд назвали по некој од њих.

Расправљајући се тако, зађосмо кроз башту једне моје стрине, правећи пречицу од Боркине куће до моје. И ја угледах већ велике излистале лиске од бураније како се лепо зелене и извијају уз притке. Помислих како би занимљиво било да сви излепимо те лиске на своје мајице и да поред фантастичног назива бенда „Буранишка лиска“ имамо сви и иста обележја. Бесплатне природне беџеве.

На ту идеју сви су скочили. Каква бре лиска, каква црна боранија ме спопала. Међутим тог дана, након доста расправе да ли да буде буранишка или буранијска, како је моја садашња кума Борка тврдила да је граматички исправније а она је била већ трећи разред и граматику су већ увелико студирали, створен је сада већ у целом комшилуку култну бенд  „Буранишка лиска“.

Након првог пропалог концерта на који су били позвани наши родитељи, а на који су дошле само моја и Боркина мама, ја и Јасна смо добиле батине. Да неко погрешно не схвати, није то било породично насиље већ чисто пар васпитних са прутем по голим ногама, и то након пола сата убеђивања да изађемо из закључаног купатила. Разлог је био исечена мамина кошуља која нам је фантастично послужила због своје ширине да окитимо цео бенд, укључујући и бубњеве и остале инструменте а која је због својих шара веома подсећала на лиске од бураније..

За други концерт већ смо били боље припремљени, увежбани, имали смо и више песама и све је далеко боље звучало. Још смо направили плакате и излепили цео комшилук са њима. Чекали смо читавих сат времена да се неко појави на импровизованој бини у Славковачи... Али како није било заинтересованих слушалаца, чак ни међу децом решили смо да то стање некако поправимо.

Бојан, Борко и ја кренули смо у акцију довођења публике. Наши тадашњи највећи непријатељи, брат и сестра Д и Д, били су као створени за публику. Ми , мало старији а и у већини, лако бисмо их натерали на шта хоћемо.  Акција, никад лакша. Борко их је намамио са неким миришљивим папирићима, ја и Бојан их опколили и само спровели до места одржавања концерта.  За сваки случај, обоје смо их завезали за импровизовану клупицу. И успешно одржали и свој други концерт са публиком.

Сутрадан, мајка нас је у неверици испитивала о том случају. Да ли је могуће да смо Д и Д држали везане негде у славковачи, јер јој се С, њихова мајка опет жалила како смо их мучили...

Баш свашта, ми их учимо доброј музици а они се жале на мучење.. И тада је нас уметнике било тешко разумети...

Ти који јеси.

Наставак збуњености, без краја... Потрага..Потрага. Бесконачна потрага..

За собом или за Тобом. Тражим ли у Теби себе, јер не могу у себи да пронађем Тебе. Као Бога. Или сам ја Бог. Овде у свом свету, несвесно створеном у вртлогу ветрова. Ноћас пре него што што заспах науљутих се опет на Тебе. Лежах тако у кревету, превртах се, откривах и покривах. Врућина ми је и тесно ми све. И коначно легох на леђа, спустих руке крај тела и зажмурих. Гледам ону таму и тражим Те, одговоре на толико питања а од којих се свако своди само на једно: Да ли ? А има и других, свако је битно, важно на свој начин , али свако даље зависи од овог једног : Да ли или не?

И добијам у себи само оно што желим... И опет се окренух на страну, само тело се препустило маштаријама и играма и отворих очи. Гледам светлост која допире са улице и слушaм пијане пролазнике како певају...

Више ми ни не смета та бука..Чистим се Твојом тишином. Непознатом, бескрајном. Не вечном. Не желим више у вечност код Тебе, већ у бескрај. Вечност је ограничена. Зато је мењам бескрајом..

Дође ми на ум нека песма, заборавила сам стихове..Од кога ли је, нису је певали пијани пролазници, а ни ја..

Није битно. Ја те зовем, Ти ћутиш. Можда превише тражим. Али разуми ме, од кога бих другог могла ишта и тражити, сем од Тебе...Мада и не тражим пуно кад се све сабере: мало снаге, мало храбрости, мало вере у мене, јер и ја верујем у Тебе, мало Љубави и да ме водиш са собом у бескрај.

Међутим, Тебе нема. Чеках, и причах Ти. А Ти ништа, ћутим мудро.. И онда ми сину: Ко сам ја? Један мали ништавни створ, испуњен мржом, себичношћу, гневом, чак и злобом. Огорчен на цео свет, понекад и завидан, прави црв. Зашто би ме Ти такву и погледао? Зар нема мноштво других, чистијих и лепших..

Али зар сам ја крива заиста што је мој свет такав испао, што су се гране рђавог дрвећа добацивале са мном, и такву ме начинили?

И тада сам Те звала... И пре прве гране, звала сам Те. Као очајник , као мрав у трави кога олуја однесе, тако сам и ја стајала и молила Те, преклињала : Дођи, дођи само сада...Молим те ...

Данас, знам да си ту. Само Ти и јеси ту.  Ја и Ти, ја овде, Ти свуда у свему, највише у мени. Зато се и наљутих.. Ти свуда и свему, највише у мени,а  ја само овде I више нигде.

Окренем се онда на другу страну, гледам празан зид, сенке на њему заиграју кад прођу нека кола. Погледам мушкарца што спава крај мене. Лако је њему , може тако спокојно да спава кад Те не тражи као ја.  Кад не осећа љубомору што Тебе има више у мени, него мене у Теби.

А онда видевши да не могу да заспим, устадох, наоштрих се неком снагом, узех крпу суву, мало је помокрих и течност за стакла и обрисах сву прашину. Мислим се у себи а на глас причам : Ма доста је више. Баш си коза једна. Од сутра си сама са собом, као и до сада.

Дам себи још мало те монолошке потпоре, поразмислих како је сам човек заиста најјачи. И сам си казао да је све до нас, све сами радимо и све ово су производи наших мисли и дела.  Вратих се у кревет, јака и спремна за сутрашње самовање, као да ћу се Теби тиме осветити, а Тебе баш брига.Па се и насмејах себи.  Помислих како се савршено разумем са собом. И заиста , имам ли иког ко ми мисли боље него ли ја сама?

И све би било  тако како ја намислих да ниси ипак дошао. У сну. Али ни ту те не видох. Само видех речи које ми Ти написа. И смекша ме толико да се опет пробудих са Тобом. И читав дан прође данас у овом колу у које упадох још одавно. Опет питања, све без одговора..Мада више и не питам, бар сам нешто научила.. Још само да се научим да си ту и да ти ни не казујем којешта, јер што бих кад ти већ све знаш?! 

Једнорог

Из великог олисталог шевара истрча млад бели једнорог. Хорда ловаца је покушавала да га ухвати ,  трећи дан га вијајући по Шумовитој планини. Већ изнемогао од силне јурњаве и непрестаног кретања млади једнорог видевши да им је коначно умакао спусти се до бистрог планинског потока не би ли се мало окрепио.

Приђе води, напоји се, загњури мало главу и отресе вишак воде са себе. Загледа се у бистру воду гледајући ситне облачиће у њој, сунце које се у том потоку сваки дан огледало, крошњу пар високих стабала и најзад угледа и своју главу.

Лепу белу длаку красила је богата грива и два велика племенита ока, на глави као круна стајао је сребрни рог. Није било чудо што га ловци јуре већ три дана. Осим његове лепоте, виткости и јединствености, ту је био и тај чудотворни рог. Ко је рог поседовао бивао је бесмртан, бар су тако легенде говориле. Међутим једнорог, један од последњих из своје врсте знао је да то није истина. Бесмртност је могао поседовати само онај коме једнорог  добровољно преда свој рог.

Свако ко би на силу узео рог од једнорога бивао је заувек проклет а смрт која би снашла тога била је ужасна и у највећим мукама. Ловци то међутим нису знали. Када су га три дана раније приметили како се шета кроз густи шевар у подножју Шумовите планине, прво су мислили да је дивљи коњ. А онда видевши рог његов како је засијао на сунцу, у неверици и не знању кренуше у хајку на једнорога.

Никада до тада нису видели то чудесно створење. Слушали су приче о њему, легенде које су се преносиле са колена на колено. О чудотворном коњу са магичним рогом. У њему је, старији су говорили чисто сребро текло уместо крви. Али то је за све њих била само бајка која се кроз време толико пута изменила да нико од њих није знао праву истину.

Да се једнорози могу ухватити само лепом девојком у чијим ће очима једнорог видети своју душу и сам јој дати рог, кад настане пун месец а он се усправи на две ноге као човек и то и остане.

Срећан што је успео побећи ловцима али са осећајем стрепње, јер знајући да постоји тамо негде у планини то чудесно створење, неће тако лако одустати. А и прича о његовом постојању може се ко зна колико далеко проширити и кога све довести да трагају за њим. Хтео је да крене даље, али одлучи да се у шибљу поред потока мало одмори. И тако и заспа.

Ни сам није знао колико је спавао, пробудио га је нечији смех и он извири главу из шибља не би ли видео ко се чује. Са друге стране потока, на само неколико метара од њега на обали је седела лепа, млада девојка. Дуга коса допирала јој је скроз до струка, како је седела подвивши колена коса која се светлуцала на сунцу беше као сјајна плама марама која је целу обавила.

Гледавши је неко време, једнорог начисто заборави и на ловце и на друге трагаче, заборави и зашто је ту и како је ту дошао. Само је гледао лепо створење наспрам себе. Никада до тада није видео а ни осетио ништа слично. Да је бар ноћас пун месец, да јој може прићи као човек.. Овако плашио се да је не уплаши или да је ловци нису послали. Али и поред тога не могаше се померити са места. Нешто шушну изнад њега и девојка погледа у његовом правцу. Видевши његову главу како знатижељно извирује из шибља она му се насмеши. А затим у неверици крену према њему...

Једнорог се није померао. Чак и да је хтео, занесен девојчином лепотом није се могао маћи са места. Чак и да су ловци дошли, са свим оним крволочним псима да га ту на месту растргну он се није могао помаћи.

-Какво си ти дивно створење..

Мазила га је по гриви и рогу, ни сама не знајући у шта гледа.

-Како лепе очи имаш. Лепи мој. Никад ништа лепше нисам видела од тебе..

Једнорог се топио у рукама младе девојке. Гледао је њене бистре очи, сваки пут кад би им се погледи срели он је своју душу видео у њима..То је она мислио је једнорог, њој ћу дати свој рог, и постаћу човек...

Али наједанпут зачу се у даљини лајање паса и жагор људи и једнорог се узнемири. Девојка и сама погледа и виде хорду ловаца како им се примичу. Знала је да ловци тако високо у планину ретко свраћају, а још у тако великом броју, то ни сама не памти. Сигурно је да прате то лепо, чудесно створење. Схвативши шта ће се десити и зашто се једнорог уплашио она га ухвати за врат,изведе га из шипражја и седнувши му на леђа поведе га својој кући.  Ловци ако дођу да питају , реће да ништа није видела...Не сме дозволити тим крвницима да се дочепају овог лепог створења.

И заиста после неког времена дођоше и до њене куће, девојка се ишчуди њиховим причама, још се и слатко насмеја све у неверици. Даде ловцима нешто јабука и воде и они одоше.

Дани су пролазили а девојка је сваки дан проводила са једнорогом, села би му на леђа држећи се за његову гриву и заједно су уживали у тим пролећним данима. Једнорог је све више осећао девојчину душу, знао је сваку њену мисао и пријао му је сваки њен додир...

Једне вечери, као и обично после јахања кренула је да га остави у шталу. То вече неки тамни облаци се прострли небом и месеца и звезда нигде није било. Али је једнорог ипак осећао..Знао је да је то вече пуног месеца и да ће ово бити прилика да заувек постане човек. Даће девојци свој рог , а она већ га воли..

Но, једнорог није ни сањао да није иста љубав између мушкарца и жене, као она између човека и животиње. Како је само једном месечно бивао човек, и није имао никаквог контакта са људима тако нешто није могао ни да зна. Он је осећао њену љубав, али је није знао растумачити. Девојка га је то вече четкала дуже него иначе, тепала му је топле речи и уживала у његовом друштву. И он у њеном...

Коначну у једном тренутку кроз прозор штале се појави светлост пуног месеца и паде на рог коња. Девојка примети да се нешто чудно дешава и направи пар корака уназад. Кроз рог прође пар зрака и он се тако засјаји да девојка мораде склонити поглед од једнорога. Светлост наједном умину и она уместо једнорога пред собом виде лепог и младог мушкарца, који је у руци држао рог.  За тренутак се мало уплаши, па збуни а затим схвати шта се десило.

Младић крену према њој, и пружи јој рог.Ни несхватајући да узима бесмртност у руке, девојка још увек збуњена прихвати његов дар и скиде мараму што јој је стајала око врата, пружи је мушкарцу да се покрије.

Коначно када су и једно и друго проговорили, седећи у њеној кући, младић схвати да је девојчино срце већ поклоњено и да му бесмртност коју јој је дао кроз њену љубав неће бити узвраћена. Тек тада је схватио зашто је већина једнорога умирала тако, као једнорог, и зашто се никада нису ни упуштали у потрагу за човечијим ликом.

Како би га ико могао заволети као човека кад је само једну ноћ у месецу био човек. Прекрасан и магичан коњ, али ипак животиња.

Девојка је целу ноћ са њим седела, он је био жељан приче и њених очију у којима је видео лик човека. Тек пред јутро кад је месец напуштао њихову страну неба она му врати рог. Рече му да ту може увек остати , колико год жели али да му неће моћи пружити оно што му треба.

И заиста једнорог је провео читаву годину са девојком у планини, заједно су гледали људе како га траже, све мање и мање, док најзад нису одустали од потраге за њим. Сваког месеца по целу ноћ су седели и проводили време у причама, а дању су јахали по пољима. Слушала је његову причу, знала је да жели да настави да трага, осећала је његове наде да ће једном заиста постати човек, да ће га љубав једне жене ослободити. Ипак потајно се надала да ће он заувек остати ту са њом да буду друштво једно другом...

Све док једног јутра након пуног месеца девојка није затекла празну шталу. Једнорог је отишао. Првих дана у самоћи било јој је тешко. Размишљала је о Једнорогу, о завету који је дала још као мала, о љубави које се одрекла гледајући ужасе које је несрећна љубав доносила другима...И временом схватила је да јој једнорог све више недостаје. Њена душа је мењала облик, а у срце се увукла нека чудна празнина, таква какву још никада није осетила.

Често је сањала једнорога како јашу по месечини, а све чешће оног младића у ког се једнорог претварао. Знала је да једнорози могу да чују мисли оних који су им блиски и често је седећи ноћима сама, звала га да се врати, надајући се да још није постао човек, да још није пронашао слободу коју је толико желео.

Једне ноћи, пуног месеца. Девојка је седела на степеницама своје старе планинске куће. Гледала је у месец који је извирао иза грана високе шуме и певушила неку прастару мелодију. Мислила је на свог једнорога, чудесно биће, на тог младића. Никада га није питала ни за име. Да ли га је имао уопште. Или би га добио тек када задобије трајни људски лик.. Да је бар ту.

Чу неке чудне звукове из правца шуме и подиже главу да погледа. Није могуће, мислила је, према њој је у галопу долазио њен једнорог. Изашавши на месечину, његов рог се опет тако јако засјаји да девојка окрену главу. А кад опет погледа у правцу шуме, испред себе виде лепог младића. Опет је у рукама држао свој рог и опет јој га је понудио. Стајала је неколико тренутака не могавши да верује својим очима, чуо је њен зов, вратио се. Овај пут узела је рог. Скинула је велику мараму са врата и пружила је младићу да се огрне. Затим га је загрлила, тако јако да је младић знао да ће се следећег јутра пробудити као човек.